Заваривање под водом (укључујући наваривање под потопљеним луком и наваривање електрошљаком, итд.) је метода у којој се лукови спаљују испод слоја флукса за заваривање. Његове инхерентне предности као што су стабилан квалитет заваривања, висока продуктивност заваривања, без лука и мало дима и прашине, чине га главним методом заваривања у производњи важних челичних конструкција као што су посуде под притиском, производња делова цеви, кутијасте греде и стубови. Иако је постојало много нових високоефикасних и висококвалитетних метода заваривања, поље примене заваривања под водом је и даље непромењено. Са становишта тежине депонованог метала различитих метода заваривања фузијом, заваривање под водом чини око 10% и није се много променило током година.
Када се одреди жица за заваривање (обично у зависности од врсте челика за заваривање), носећи флукс постаје кључни материјал, који директно утиче на механичка својства метала шава (нарочито на пластичност и жилавост на ниским температурама), отпорност на пуцање и Учесталост дефекта заваривања И продуктивност заваривања. Однос тежине жице за заваривање према флусу је: жица за заваривање: флукс=1.1~1,6, у зависности од врсте споја за заваривање, типа коришћеног флукса и параметара спецификације заваривања. У поређењу са истопљеним флуксом, количина синтерованог флукса је економичнија, око 20% мања.
Количина флукса који се користи у нашој земљи се креће око 50,000 тона, од чега је 70% на топљени флукс, а остало је неотопљени флукс. Индустријско развијене земље у Европи и Сједињеним Државама углавном користе нетопљиви флукс, који износи око 80% или више од 90%. Међутим, још увек постоје производња и продаја топљеног флукса. Дуготрајна продуктивност фузионисаног флукса повезана је са неким инхерентним карактеристикама.
